Običaji i verovanja posle smrti najbližih

Smrt nije stanje koje dolazi na kraju života, smrt je sastavni deo života, od samog početka. Naućite da je prihvatite jer ako se plašite smrti, vi se ustvari plašite života. Smrću počinje put u večnost i ona je po hrišćanskom verovanju i učenju crkve prelazak iz ovozemaljskog u nebeski večni zivot. Ali koliko god da je smrt sastavni deo života, ne postoji nacin da se čovek dovoljno pripremi za gubitak bliske osobe. Običaji i rituali pred pogreb nam predstavljaju podršku u nošenju sa tim gubitkom jer nam omogućavaju da se oprostimo od svojih voljenih. 

Sam čin sahrane je vrlo stresan za porodicu i ožalošćeni već istog trenutka počinju sa raznim pripremama. Mi kao firma sa dugogodišnjim iskustvom u pružanju pogrebnih usluga, prodaji pogrebne opreme, organizacijom medjunarodnog prevoza pokojnika, smo tu da Vam u najtežim trenucima pomognemo u pribavljanju potrebne dokumentacije, organizaciji kompletne sahrane, strogo poštujuci vaše želje što se tiče verskih i kulturnih običaja. 

Čim pokojnik ispusti dušu, pristupa se pripremi za pogreb. Svaki pogreb prate razni, brojni običaji i rituali koji su deo tradicije naroda i većina njih je široko rasprostranjena, dok se neki razlikuju od mesta do mesta ili su očuvani samo u pojedinim delovima zemlje. Oni obično sa sobom nose jaku simboliku i njihovo ispunjenje je gest poštovanja prema porodici kod koje smo došli na ispraćaj voljenog člana.U prošlosti ljudi su najčešće umirali u svojoj kući pa su i nastala narodna verovanja za sahrane vezana neposredno za smrt najbližeg. O svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa nemoguće ukazati da li je neki običaj dobar ili nije. 

Ukoliko osoba umre u svom domu, obavezno se iznad njene glave upali sveća kako bi duša mogla da se umiri. Sveću pali najbliži ili najdraži srodnik. Sveća i njena svetlost simbolišu samog Hrista koji je svetlost ikoji osvetljava put duši svakog čoveka koji u njega veruje..S sklanjaju se ili pokrivaju ogledala i predmeti na kojima se može videti odraz, jer se veruje da se duša može uplašiti ukoliko se ugleda. Porodica tokom noći treba da ostane budna, naročito ukoliko u kući ima starijih muškaraca, jer se smatra da pokojnik ne sme ostati sam. 

Pokojnik se češlja, kupa, brije, seku mu se nokti, jer se veruje da nesređenog čoveka ne primaju na onaj svet. Kupanje obavlja starija muška osoba iz komšiluka ili, ako je reč o pokojnici, to obavlja žena, i to obavezno od glave ka nogama. Običaj je da se pokojniku oblači najbolje odelo, jer će u njemu biti večno. Postavi mu se desna ruka preko leve na grudima i ruke se vežu maranicom, tanjim peškirom ili debljim vunenim koncem, vežu mu se noge oko članaka i glava ispod brade i preko temena i oči mu se sklope. Postoji narodno verovanje da čovek na onom svetu ima potrebe kao i tokom života i zato se u sanduk stavljaju predmeti za koje se veruje da će mu biti potrebni, kao što su cigarete, kafa, novac... U nekim delovima Srbije u sanduk se stavlja prut da bi pokojnik mogao da se odbrani od napadača - zlih duhova. Takođe, u sanduk ili u džep stavlja se i novac, da bi mogao da plati ulaz u raj ili prelaz preko mosta koji vodi na onaj svet. u nekim krajevima Srbije, recimo u Zlatiborskom kraju, u sanduk se stavlja i dodatna odeća, da pokojnik ima da se presvuče. U istom kraju se u sanduk stavlja i ćebe ili ćilim, kao i peškir, dok se u Boru odvezuju pertle na obući kako duša ne bi ostala vezana za ovaj svet. Uz to, u Zlatiborskom okrugu, moraju da paze da preko pokojnika ništa ne pređe, jer se veruje da će da se povampiri.

Ono što je ostalo do danas od običaja jeste mrtvačka svadba. To potiče od verovanja da Bog ne prima kod sebe one, koji nisu venčani u svom zemaljskom životu. S tim u vezi potrebno je da se svim nevečanim pokojnicima na ruku stavi prsten, kao jednostavan znak da su oni bili makar i prividno venčani. Mlade devojke se u Srbiji, i dalje u pojedinim krajevima, sahranjuju u venčanici – ukoliko su za života bile neudate.

Rodbina prijatelji i komšije se odmah obaveštavaju čim neko umre i zakazue se tačno vreme sahrane. Odmah se obaveštava i sveštenik koji treba da izvrši opelo nad pokojnikom. Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela.Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio.

Crnina je znak žalosti za pokojnikom i ona se oblači što pre, a obavezno je moraju imati najblizi srodnici za sahranu. Žene su ranije nosile crnu maramu, a muškarci crnu košulju ili flor. Crnina se nosila godinu dana, i za to vreme rodbina nije učestvovala ni u kakvim veseljima. Majke na selu su često nosile crninu za decom i mužem doživotno. Međutim, danas je dopušteno da se crnina obavezno nosi do 40 dana, a po želji pola godine ili godina. Treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek. jer se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika.